Škola života koja se retko predaje
Većina dece zna da prepozna glavni grad države, da reši zadatak iz matematike ili napiše sastav. Ali koliko dece zna da kaže: „Uplašen sam“, „Tužno mi je“ ili „Ljuto reagujem kad se osećam nesigurno“?
Razumeti svoje emocije, izraziti ih bez stida i znati kako da se nosimo sa unutrašnjim nemirom to su veštine koje se ne ocenjuju, ali odlučuju o kvalitetu života.
Nažalost, one se retko sistematski uče. Zato smo u okviru KampKos programa razvili psihološke radionice, osmišljene tako da na jednostavan i prirodan način podstiču razvoj emocionalne pismenosti.
Kako to radimo na KampKos-u?
Emocionalni razvoj nije „posebna tema“ on je nevidljiva osnova svega: odnosa, učenja, igre, samopouzdanja.
Zato psihološke radionice na KampKos-u nisu suve lekcije. One su prostor za izražavanje, razumevanje, otpuštanje i povezivanje.
Šta to konkretno znači?
- Kroz igru uloga i glumu, deca se stavljaju u različite situacije i uče da prepoznaju emocije – kako kod sebe, tako i kod drugih.
- Kroz grupne zadatke, razvijaju empatiju i uče da slušaju jedni druge.
- Kroz crtanje emocija, vođenje dnevnika i diskusije, uče da emocije ne treba potiskivati, već im dati mesto i vreme.
Cilj nije da dete „bude uvek srećno“ ili da „kontroliše emocije“.
Naš cilj je da dete zna:
Sve što osećam je u redu.
Nisam sam/a.
Mogu o tome da pričam i to ne umanjuje moju vrednost.
Biti dete koje zna da oseća
Kada dete dobije dozvolu da oseća, ono dobija snagu da raste. Postaje sigurnije, otvorenije i hrabrije jer zna da nije pogrešno biti tužan, uplašen, uznemiren. I što je još važnije zna da je to sve prolazno, i da kroz to ne mora da prolazi samo.
Na KampKos-u, ne učimo decu da „popravljaju“ emocije, već da ih razumeju. Jer dete koje razume sebe bolje razume i svet oko sebe.
A to je, možda, najvažnija lekcija koju može poneti iz jednog kampa.
